“Najteži deo prvi put bio je ubediti roditelje da prihvate da idem u ratnu zonu. Lično sam počeo istinski da se brinem tek kada sam prešao granicu i ušao u Ukrajinu. Pre toga je sve bilo teorijsko; kada stigneš, rat postaje stvaran.”, rekao nam je mladi fotoreporter Tommaso Fumagalli. On je rano odlučio da svoj život posveti ovom pozivu.
Tommaso Fumagalli je dvadesettrogodišnji fotoreporter iz Italije. Slučajno smo došli u kontakt sa njim tokom njegove posete Srbiji 2025. godine, kada je radio reportažu o studentskom pokretu. Tada je zavoleo Srbiju i ubrzo je ponovo posetio, ovoga puta istražujući temu kineskih investicija u zemlji. Tom prilikom obišao je Homolje, Zaječar, Bor i još nekoliko mesta koja su pretrpela ozbiljne ekološke posledice.
Foto: Tommaso Fumagalli
Tommaso je od 2023. godine Ukrajinu posetio šest puta, ukupno provevši nešto više od četiri meseca u zemlji. Tokom prve tri posete uglavnom je boravio u Kijevu, Harkovu i okolini Harkova, a nakon toga proveo je tri meseca na krajnjem istoku zemlje, u Donbasu, gde se borbe vode još od 2014. godine.
“Mnogi ljudi pogrešno razumeju istoriju i složenost ove zemlje i njene teritorije. Situacija je daleko komplikovanija nego što izgleda. Većina ljudi veruje da je rat počeo 2022. godine, a to je samo delimično tačno. Tada je počela potpuna invazija, ali u Donbasu rat traje još od 2014. godine.”
“Ljudi koji odluče da ostanu ovde prihvataju da u svakom trenutku mogu biti ubijeni”
Pitali smo Tommasa kako se ljudi u Ukrajini nose sa takvom stvarnošću i imaju li nade u bolje sutra. Kaže da su ono što ih zadržava najčešće njihovi domovi, stvari, prijatelji i uspomene. Neki ostaju jer duboko vole svoju zemlju, dok drugi jednostavno nemaju alternativu. Tommaso ističe da većina ljudi nema stvarne planove za budućnost i da često čuje rečenicu: „Kako da pravim dugoročne planove kada mogu biti ubijen za nekoliko minuta?“.
Prema njegovim rečima, mnogi se zato fokusiraju na ono što imaju sada – na stvari koje njihovom životu daju smisao u ovom trenutku i donose kratkotrajnu sreću, jer je neizvesnost svakodnevice ogromna.
Foto: Tommaso Fumagalli (Povređena porodica nakon ruskog vazdušnog udara bombom KAB-250 na stambeno područje. Kramatorsk, Donjecka oblast, novembar 2025.)
Jedan od dugoročnih projekata na kojem Tommaso radi jeste i praćenje poslednje generacije mladih ljudi iz tog regiona. Reč je o mladićima i devojkama rođenim u Ukrajini koji danas biraju da ostanu ili su primorani da odu kako ruska vojska napreduje. Iz prve ruke smo čuli kako izgleda život mladih u Ukrajini, a odgovor je potvrdio ono što smo već slutili. U ratu nema mnogo prostora za bezbrižnost, uživanje ili izlaske. Mladi već godinama nemaju priliku da istražuju sopstveni identitet, već su od najranijih dana primorani da odrastaju brže i nose se sa stvarima koje su potpuno van njihove kontrole.
“U istočnoj Ukrajini mnogi učenici i studenti pohađaju nastavu onlajn, jer su škole i univerziteti zatvoreni iz bezbednosnih razloga. To znači propuštanje iskustva boravka u učionici, građenja prijateljstava i zajedničkog odrastanja.” Ipak, uprkos svemu, Tommaso dodaje da ih takve okolnosti istovremeno primoravaju da mnogo ranije u životu počnu da cene najvažnije stvari – porodicu, ljubav i brigu za druge.
Foto: Tommaso Fumagalli (Iz tekućeg projekta: „Izgubljena generacija“, Kramatorsk, Donjetska oblast, septembar 2025.)
On objašnjava da se, uprkos eksplozijama i ratu, svakodnevni život nastavlja na način koji bi se na prvi pogled mogao opisati kao normalan. Barovi, restorani i supermarketi ostaju otvoreni, a ljudi su navikli da čuju detonacije u daljini dok piju kafu ili da iznad njihovih glava lete dronovi. To je, kaže on, realnost na koju su se ljudi vremenom prilagodili.
Govorio nam je i o trenucima kada je bio veoma blizu same linije fronta.
“U avgustu 2025. godine, u Harkovskoj oblasti, u pravcu Kupjanska, posetio sam stabilizacionu tačku 3. brigade. Bio je to podzemni lavirint skriven u šumi, koji je funkcionisao kao poljska bolnica. Evakuacioni timovi dovodili su ranjene vojnike sa fronta na to mesto kako bi bili stabilizovani pre daljeg transporta.”Posebno upečatljiv detalj koji je zapamtio sa te posete jeste koliko je tehnologija prisutna i na samoj liniji fronta. Čak i na manje od deset kilometara od borbi, u rovovima i podzemnim objektima postojao je Wi-Fi, pa su ljudi mogli da gledaju fudbalsku utakmicu dok čekaju dolazak ranjenih vojnika. U jednom trenutku, kroz glavu mu je prošla misao:
“Oni su u potpunosti navikli na ovakav život. Za njih je ovo sada jednostavno posao, kao i svaki drugi.”
Foto: Tommaso Fumagalli (Član CASEVAC tima odmara na nosilima u podzemnoj tački stabilizacije blizu Kupjanska. Harkivska oblast, avgust 2025.)
“Ponekad kamera funkcioniše kao filter. Omogućava ti da se koncentrišeš na sliku umesto da u potpunosti emotivno obradiš ono što vidiš.”
Dobrovoljno otići na ratište kako bi se beležile i prenosile informacije o ratu mnogo je više od hrabrog poteza. Kroz svoje iskustvo Tommaso nas je podsetio na suštinske vrednosti novinarskog posla. “Jednom sam morao da fotografišem ćerku koja stoji pored tela svoje majke, ubijene tokom ruskog vazdušnog napada. Morao sam da fotografišem njen plač pored majčinog tela i bilo je izuzetno teško da se i sam ne slomim.”, rekao nam je kada smo ga pitali kako se snalazi u teškim situacijama. “Često se pitaš da li je ono što radiš dovoljno” dodaje on. Veruje da je rat poput pozorišta u kome svako ima svoju ulogu, i da je novinarstvo deo te priče, jer omogućava da se priča prenese.
Kroz svoje fotografije pokušava da prikaže kako izgleda svakodnevni život ljudi u ratnim okolnostima. Njegova želja je da slike koje zabeleži ispričaju njihove priče i omoguće drugima da se emotivno povežu sa onim što se tamo dešava.“Treba da postanu svesni da se ovaj rat odvija u Evropi, a ne negde daleko”, naglasio je.
Foto: Tommaso Fumagalli (Rođaci žrtava mole se pored tela nakon ruskog vazdušnog napada na stambeno područje u Kramatorsku. Kramatorsk, Donjecka oblast, decembar 2025.)
“Medijska pažnja dolazi i prolazi, ali za ljude ovde svaki dan je ista realnost.”
Zanimalo nas je i njegovo mišljenje o medijskoj pokrivenosti rata. “Trebalo bi da nastave da govore o Ukrajini i o ovom ratu i da to čine sa iskrenim interesovanjem i empatijom”, kaže Tommaso, naglašavajući da ljudi koji umru nisu statistika, već prijatelji, komšije i rođaci. “Ovo ne bi trebalo tretirati kao daleki problem. Isti princip bi trebalo da važi za svaki rat.” U odgovorima na naša pitanja izrazio je zabrinutost zbog nedostatka empatije u izveštavanju, iako smatra da je, u osnovi, ovom ratu posvećeno dovoljno medijske pažnje. “Da li ljudi zaista razumeju šta se ovde dešava, drugo je pitanje. Verujem da bi, da bi se to zaista razumelo, trebalo doći ovde”, kaže, svestan da to nije moguće za svakoga. Uprkos tome, kroz svoj novinarski rad nastavlja da donosi priče koje pomažu ljudima da bolje razumeju život u Ukrajini.
Foto: Tommaso Fumagalli (Spasioci vade ženu iz ruševina njenog doma nakon ruskog vazdušnog napada koji je uništio deo stambenog područja. Bilozerske, Donjecka oblast, avgust 2025.)
Priča o Vadimu
“Među mnogim ljudima koje sam upoznao, osoba koja je na mene ostavila najveći utisak je moj blizak prijatelj Vadim, čiju priču dokumentujem.
Vadim je napola Italijan, a napola Ukrajinac. Upoznao sam ga u Kijevu 2023. godine. Od tada smo ostali u kontaktu. Vođen ljubavlju prema svojoj zemlji i pod uticajem oca, koji je već bio vojnik pre potpune invazije, dobrovoljno se priključio ukrajinskoj vojsci 2023. godine. Kada sam ga upoznao u Kijevu, živeo je sam u hostelu. Otac mu je bio na liniji fronta, majka više nije bila u kontaktu sa porodicom, a sestra se preselila u Nemačku. U Ukrajini je imao samo oca i nekoliko prijatelja u vojsci. Od početka sam shvatio koliko je bio usamljen i koliko mu je bila potrebna ljudska bliskost.
Kasnije je Vadim ranjen tokom borbene misije u Torecku, u Donjeckoj oblasti. Metak mu je prošao kroz levu ruku i oštetio nerve na način koji izgleda trajno. Nakon rehabilitacije više nije mogao da nastavi kao izviđač i raspoređen je kao pilot drona. U maju 2025. godine, dok sam bio u Ukrajini ali ne sa njim, napisao mi je da je njegov otac poginuo na liniji fronta u istom gradu u kome je i sam Vadim bio ranjen. Morao je sam da preuzme telo svog oca, jer u Ukrajini nije imao porodicu koja bi mu pomogla.
Njegov otac je sahranjen u Kijevu. Kada sam kasnije sa Vadimom posetio grob, na spomeniku još uvek nije bilo fotografije, jednostavno zato što nije imao vremena niti ikoga ko bi mu pomogao da to organizuje. Ubrzo nakon toga, Vadim je imao sukob sa svojim komandantom jer više od mesec dana nije primao platu. Komandant je podneo izveštaj u kome je Vadima opisao kao nelojalnog i nespremnog da se bori. Kao rezultat toga, bio je primoran da napusti Harkov, gde je živeo sam.
Preselio se u Odesu, gde je rođen i gde je imao neke prijatelje. Jedne noći, vraćajući se kući, napala su ga dvojica ljudi. Ništa mu nisu ukrali. Umesto toga, ubrizgali su mu nepoznatu supstancu. Lekari nikada nisu uspeli da tačno identifikuju o čemu se radi, ali je praktično bio otrovan. Bubrezi su mu skoro prestali da rade, morao je na dijalizu i privremeno je izgubio pokretljivost desne noge. Posetio sam ga u bolnici u Odesi. Gurati ga u invalidskim kolicima kroz bolničke hodnike bio je jedan od najtežih trenutaka koje sam doživeo. Uprkos svemu, nikada nije izgubio osmeh.
Nakon izlaska iz bolnice, iako oporavak još uvek nije završen, Vadim se vratio u Kijev kako bi započeo terapiju za posttraumatski stresni poremećaj. Nakon toga planirano je da nastavi rehabilitaciju ruke i noge u Nikolajevskoj oblasti. Njegova priča se i dalje nastavlja. Ostajem u bliskom kontaktu sa njim i ponekad mu pomažem finansijski. Radim dugoročnu reportažu o njegovom životu i svemu kroz šta je prošao.
Vadim me je naučio da život može biti krajnje nepravedan, a da ipak ne nosiš bes u sebi. Uprkos svemu, on nastavlja dalje.
Njegova snaga čini da se svakog dana osećam srećnim i podseća me da nemam razloga da odustajem od sopstvenih borbi, koje su beznačajne u poređenju sa njegovim.”
