„Zlatna koka“ ili velika pretnja

Najveći projekat koji se planira u Homolju je rudnik zlata „Čoka Rakita“, kojeg razvija kanadska kompanija Dundee Precious Metals (DPM) kroz svoju podružnicu Crni Vrh Resources. Ovaj rudarski poduhvat promenjenog namena izdvojiće veliku površinu zemlje za podzemnu eksploataciju, preradu rude i prateću infrastrukturu. Studije kompanije obećavaju značajne investicije i proizvodnju zlata tokom oko deset godina, ali stručnjaci i lokalne organizacije upozoravaju da bi njegovo otvaranje moglo dugoročno ugroziti vodne resurse i prirodne sisteme regiona.  

Foto: Predrag Ilić

Tihe posledice istraživanja

Iako se mnogi planovi rudnika još nalaze u fazi prostornog planiranja i procene uticaja na životnu sredinu, prve naznake problema već se pojavljuju. Lokalni aktivisti i dokumenti iz nezavisnih istraživanja ukazuju na promene u ekosistemu usled bušenja i izgradnje privremenih objekata, uključujući turbidnost i zamućenje izvora reka, kao i direktnu pretnju ugroženim vrstama poput rečnog štićenca i ptica čija su gnezda pogođena aktivnostima u neposrednoj blizini.

Foto: Tijana Jevtić

Slaba reakcija institucija

I dok kompanije insistiraju da će poštovati zakonske i međunarodne standarde zaštite, dosadašnje reakcije nadležnih institucija često su kritikovane kao nedovoljne ili neadekvatne. Aktivisti tvrde da je dozvoljavanje istražnih radnji bez jasnog nadzora doprinelo degradaciji lokalnih tokova vode i potencijalnoj ugroženosti izvora pitke vode, dok država nije uspela da pravovremeno reaguje na sve prijave o nelegalnim ili štetnim radnjama.  

Foto: Nada Ćosić

 Lokalna mobilizacija

Uprkos institucionalnom ćutanju, civilno društvo i organizovane grupe poput Ris Rendžera Istočne Srbije aktivno se bore za očuvanje Homolja. Oni ne samo da dokumentuju stanje i edukativno informišu javnost kroz terensko izveštavanje i medijski sadržaj, već i organizuju tribine, filmske projekcije i razgovore sa zajednicama kako bi izgradili širu mrežu podrške za odbranu prirodnih resursa i zdravlja ljudi. 

Izbor između profita i prirode

Homolje se danas nalazi na raskrsnici između ekonomskih interesa i potrebe za očuvanjem životne sredine. Dok rudarska ulaganja obećavaju profit i nova radna mesta, potencijalne posledice po rečne slivove, izvore vode i lokalne ekosisteme ostaju neizvesne i zabrinjavajuće. Javna rasprava, transparentnost i jačanje nadzora nad eksploatacijom mineralnih resursa ključni su za balansiranje razvoja i zaštite prirode u ovom delu Srbije.

The post Homolje – „Pluća Srbije“ na udaru rudarske ekspanzije appeared first on Puls Generacije.

Tommaso Fumagalli je dvadesettrogodišnji fotoreporter iz Italije. Slučajno smo došli u kontakt sa njim tokom njegove posete Srbiji 2025. godine, kada je radio reportažu o studentskom pokretu. Tada je zavoleo Srbiju i ubrzo je ponovo posetio, ovoga puta istražujući temu kineskih investicija u zemlji. Tom prilikom obišao je Homolje, Zaječar, Bor i još nekoliko mesta koja su pretrpela ozbiljne ekološke posledice.

Foto: Tommaso Fumagalli

Tommaso je od 2023. godine Ukrajinu posetio šest puta, ukupno provevši nešto više od četiri meseca u zemlji. Tokom prve tri posete uglavnom je boravio u Kijevu, Harkovu i okolini Harkova, a nakon toga proveo je tri meseca na krajnjem istoku zemlje, u Donbasu, gde se borbe vode još od 2014. godine. 

“Mnogi ljudi pogrešno razumeju istoriju i složenost ove zemlje i njene teritorije. Situacija je daleko komplikovanija nego što izgleda. Većina ljudi veruje da je rat počeo 2022. godine, a to je samo delimično tačno. Tada je počela potpuna invazija, ali u Donbasu rat traje još od 2014. godine.”

“Ljudi koji odluče da ostanu ovde prihvataju da u svakom trenutku mogu biti ubijeni”

Pitali smo Tommasa kako se ljudi u Ukrajini nose sa takvom stvarnošću i imaju li nade u bolje sutra. Kaže da su ono što ih zadržava najčešće njihovi domovi, stvari, prijatelji i uspomene. Neki ostaju jer duboko vole svoju zemlju, dok drugi jednostavno nemaju alternativu. Tommaso ističe da većina ljudi nema stvarne planove za budućnost i da često čuje rečenicu: „Kako da pravim dugoročne planove kada mogu biti ubijen za nekoliko minuta?“.

Prema njegovim rečima, mnogi se zato fokusiraju na ono što imaju sada – na stvari koje njihovom životu daju smisao u ovom trenutku i donose kratkotrajnu sreću, jer je neizvesnost svakodnevice ogromna.

Foto: Tommaso Fumagalli (Povređena porodica nakon ruskog vazdušnog udara bombom KAB-250 na stambeno područje. Kramatorsk, Donjecka oblast, novembar 2025.)

Jedan od dugoročnih projekata na kojem Tommaso radi jeste i praćenje poslednje generacije mladih ljudi iz tog regiona. Reč je o mladićima i devojkama rođenim u Ukrajini koji danas biraju da ostanu ili su primorani da odu kako ruska vojska napreduje. Iz prve ruke smo čuli kako izgleda život mladih u Ukrajini, a odgovor je potvrdio ono što smo već slutili. U ratu nema mnogo prostora za bezbrižnost, uživanje ili izlaske. Mladi već godinama nemaju priliku da istražuju sopstveni identitet, već su od najranijih dana primorani da odrastaju brže i nose se sa stvarima koje su potpuno van njihove kontrole.

“U istočnoj Ukrajini mnogi učenici i studenti pohađaju nastavu onlajn, jer su škole i univerziteti zatvoreni iz bezbednosnih razloga. To znači propuštanje iskustva boravka u učionici, građenja prijateljstava i zajedničkog odrastanja.” Ipak, uprkos svemu, Tommaso dodaje da ih takve okolnosti istovremeno primoravaju da mnogo ranije u životu počnu da cene najvažnije stvari – porodicu, ljubav i brigu za druge.

Foto: Tommaso Fumagalli (Iz tekućeg projekta: „Izgubljena generacija“, Kramatorsk, Donjetska oblast, septembar 2025.)

On objašnjava da se, uprkos eksplozijama i ratu, svakodnevni život nastavlja na način koji bi se na prvi pogled mogao opisati kao normalan. Barovi, restorani i supermarketi ostaju otvoreni, a ljudi su navikli da čuju detonacije u daljini dok piju kafu ili da iznad njihovih glava lete dronovi. To je, kaže on, realnost na koju su se ljudi vremenom prilagodili.

Govorio nam je i o trenucima kada je bio veoma blizu same linije fronta.
“U avgustu 2025. godine, u Harkovskoj oblasti, u pravcu Kupjanska, posetio sam stabilizacionu tačku 3. brigade. Bio je to podzemni lavirint skriven u šumi, koji je funkcionisao kao poljska bolnica. Evakuacioni timovi dovodili su ranjene vojnike sa fronta na to mesto kako bi bili stabilizovani pre daljeg transporta.”Posebno upečatljiv detalj koji je zapamtio sa te posete jeste koliko je tehnologija prisutna i na samoj liniji fronta. Čak i na manje od deset kilometara od borbi, u rovovima i podzemnim objektima postojao je Wi-Fi, pa su ljudi mogli da gledaju fudbalsku utakmicu dok čekaju dolazak ranjenih vojnika. U jednom trenutku, kroz glavu mu je prošla misao:
“Oni su u potpunosti navikli na ovakav život. Za njih je ovo sada jednostavno posao, kao i svaki drugi.”

Foto: Tommaso Fumagalli (Član CASEVAC tima odmara na nosilima u podzemnoj tački stabilizacije blizu Kupjanska. Harkivska oblast, avgust 2025.)

“Ponekad kamera funkcioniše kao filter. Omogućava ti da se koncentrišeš na  sliku umesto da u potpunosti emotivno obradiš ono što vidiš.”

Dobrovoljno otići na ratište kako bi se beležile i prenosile informacije o ratu mnogo je više od hrabrog poteza. Kroz svoje iskustvo Tommaso nas je podsetio na suštinske vrednosti novinarskog posla. “Jednom sam morao da fotografišem ćerku koja stoji pored tela svoje majke, ubijene tokom ruskog vazdušnog napada. Morao sam da fotografišem njen plač pored majčinog tela i bilo je izuzetno teško da se i sam ne slomim.”, rekao nam je kada smo ga pitali kako se snalazi u teškim situacijama. “Često se pitaš da li je ono što radiš dovoljno” dodaje on. Veruje da je rat poput pozorišta u kome svako ima svoju ulogu, i da je novinarstvo deo te priče, jer omogućava da se priča prenese.

Kroz svoje fotografije pokušava da prikaže kako izgleda svakodnevni život ljudi u ratnim okolnostima. Njegova želja je da slike koje zabeleži ispričaju njihove priče i omoguće drugima da se emotivno povežu sa onim što se tamo dešava.“Treba da postanu svesni da se ovaj rat odvija u Evropi, a ne negde daleko”, naglasio je.

Foto: Tommaso Fumagalli (Rođaci žrtava mole se pored tela nakon ruskog vazdušnog napada na stambeno područje u Kramatorsku. Kramatorsk, Donjecka oblast, decembar 2025.)

“Medijska pažnja dolazi i prolazi, ali za ljude ovde svaki dan je ista realnost.”

Zanimalo nas je i njegovo mišljenje o medijskoj pokrivenosti rata. “Trebalo bi da nastave da govore o Ukrajini i o ovom ratu i da to čine sa iskrenim interesovanjem i empatijom”, kaže Tommaso, naglašavajući da ljudi koji umru nisu statistika, već prijatelji, komšije i rođaci. “Ovo ne bi trebalo tretirati kao daleki problem. Isti princip bi trebalo da važi za svaki rat.” U odgovorima na naša pitanja izrazio je zabrinutost zbog nedostatka empatije u izveštavanju, iako smatra da je, u osnovi, ovom ratu posvećeno dovoljno medijske pažnje. “Da li ljudi zaista razumeju šta se ovde dešava, drugo je pitanje. Verujem da bi, da bi se to zaista razumelo, trebalo doći ovde”, kaže, svestan da to nije moguće za svakoga. Uprkos tome, kroz svoj novinarski rad nastavlja da donosi priče koje pomažu ljudima da bolje razumeju život u Ukrajini.

Foto: Tommaso Fumagalli (Spasioci vade ženu iz ruševina njenog doma nakon ruskog vazdušnog napada koji je uništio deo stambenog područja. Bilozerske, Donjecka oblast, avgust 2025.)

Priča o Vadimu

“Među mnogim ljudima koje sam upoznao, osoba koja je na mene ostavila najveći utisak je moj blizak prijatelj Vadim, čiju priču dokumentujem.

Vadim je napola Italijan, a napola Ukrajinac. Upoznao sam ga u Kijevu 2023. godine. Od tada smo ostali u kontaktu. Vođen ljubavlju prema svojoj zemlji i pod uticajem oca, koji je već bio vojnik pre potpune invazije, dobrovoljno se priključio ukrajinskoj vojsci 2023. godine. Kada sam ga upoznao u Kijevu, živeo je sam u hostelu. Otac mu je bio na liniji fronta, majka više nije bila u kontaktu sa porodicom, a sestra se preselila u Nemačku. U Ukrajini je imao samo oca i nekoliko prijatelja u vojsci. Od početka sam shvatio koliko je bio usamljen i koliko mu je bila potrebna ljudska bliskost.

Kasnije je Vadim ranjen tokom borbene misije u Torecku, u Donjeckoj oblasti. Metak mu je prošao kroz levu ruku i oštetio nerve na način koji izgleda trajno. Nakon rehabilitacije više nije mogao da nastavi kao izviđač i raspoređen je kao pilot drona.  U maju 2025. godine, dok sam bio u Ukrajini ali ne sa njim, napisao mi je da je njegov otac poginuo na liniji fronta u istom gradu u kome je i sam Vadim bio ranjen. Morao je sam da preuzme telo svog oca, jer u Ukrajini nije imao porodicu koja bi mu pomogla.

Njegov otac je sahranjen u Kijevu. Kada sam kasnije sa Vadimom posetio grob, na spomeniku još uvek nije bilo fotografije, jednostavno zato što nije imao vremena niti ikoga ko bi mu pomogao da to organizuje. Ubrzo nakon toga, Vadim je imao sukob sa svojim komandantom jer više od mesec dana nije primao platu. Komandant je podneo izveštaj u kome je Vadima opisao kao nelojalnog i nespremnog da se bori. Kao rezultat toga, bio je primoran da napusti Harkov, gde je živeo sam.

Preselio se u Odesu, gde je rođen i gde je imao neke prijatelje. Jedne noći, vraćajući se kući, napala su ga dvojica ljudi. Ništa mu nisu ukrali. Umesto toga, ubrizgali su mu nepoznatu supstancu. Lekari nikada nisu uspeli da tačno identifikuju o čemu se radi, ali je praktično bio otrovan. Bubrezi su mu skoro prestali da rade, morao je na dijalizu i privremeno je izgubio pokretljivost desne noge. Posetio sam ga u bolnici u Odesi. Gurati ga u invalidskim kolicima kroz bolničke hodnike bio je jedan od najtežih trenutaka koje sam doživeo. Uprkos svemu, nikada nije izgubio osmeh.

Nakon izlaska iz bolnice, iako oporavak još uvek nije završen, Vadim se vratio u Kijev kako bi započeo terapiju za posttraumatski stresni poremećaj. Nakon toga planirano je da nastavi rehabilitaciju ruke i noge u Nikolajevskoj oblasti. Njegova priča se i dalje nastavlja. Ostajem u bliskom kontaktu sa njim i ponekad mu pomažem finansijski. Radim dugoročnu reportažu o njegovom životu i svemu kroz šta je prošao.
Vadim me je naučio da život može biti krajnje nepravedan, a da ipak ne nosiš bes u sebi. Uprkos svemu, on nastavlja dalje.

Njegova snaga čini da se svakog dana osećam srećnim i podseća me da nemam razloga da odustajem od sopstvenih borbi, koje su beznačajne u poređenju sa njegovim.”

The post Ukrajina kroz objektiv: priča mladog fotoreportera iz rata appeared first on Puls Generacije.

Dokumentarni film o nezapamćenoj policijskoj brutalnosti u Valjevu od 14. avgusta 2025. godine, nakon rekordne gledanosti na TV Nova, odnedavno je dostupan i na YouTube platformi. I dok javnost još uvek sumira utiske o scenama nasilja nad više od 40 građana i sedmoro maloletnika, važno je istaći ključnu ulogu nezavisnih medijskih timova koji su omogućili da ova istina ugleda svetlost dana.

Prateći proteste širom Srbije duže od godinu dana, beležili smo nekad lepe, nekad i najbrutalnije trenutke građanskog pokreta. U trenucima kada su kamere velikih medijskih kuća često bile onemogućene da priđu ili su fokus držale na drugim mestima, naša ekipa je bila tamo gde je bilo najteže. Beležili smo policijsku brutalnost koja je kasnije rekostruisana u filmu ,,Presedan”. 

Ponosni smo što smo kao organizacija imali priliku da ustupimo naš sadržaj rediteljki Tamari Aćimović. Autentični snimci nastali u haosu te noći u Valjevu nisu bili samo puki materijal za film, već ključni dokazi koji demaskiraju pokušaje institucija da relativizuju nasilje.

„Presedan“ kroz svedočenja žrtava, analize advokata i medijskih zapisa, ne rekonstruiše samo događaje, već i atmosferu potpunog odsustva kontrole i zloupotrebe sile. Gledaoci su posebno reagovali na podsećanja izjave zvaničnika, poput Ivice Dačića, koje su u kontrastu sa potresnim scenama pretučenih mladih ljudi izazvale osećaj besa kod publike.

Nakon emitovanja, društvene mreže preplavljene su komentarima, ljudi ističu da je reč o zločinu koji ne sme ostati bez odgovora. Za naš tim, najvažnija satisfakcija su poruke zahvalnosti gledalaca koji prepoznaju hrabrost svih koji su zabeležili svedočenja žrtava, pretvarajući traumu u trajno svedočanstvo koje prevazilazi granice Srbije.

„Presedan“ je učinio ono što institucije nisu – sačuvao je istinu. Pozivamo vas da film pogledate na YouTube-u, podržite rad rediteljke i sami se uverite u razmere onoga protiv čega se kao društvo borimo.

The post Presedan – Policijska brutalnost u Valjevu appeared first on Puls Generacije.

Akcija „1. 2. na 3 mosta“ okupila je desetine hiljada ljudi koji su tog dana blokirali tri ključna mosta u Novom Sadu, Žeželjev, Varadinski i Most slobode.

Iako je formalno bila reč o blokadi saobraćajnica, događaj je u praksi postao mnogo više od toga, javni prostor u kojem su se susreli studenti, građani i gosti grada, okupljeni oko istih pitanja i očekivanja.

Pod parolom „Gari, svi smo ovde“, kolone ljudi kretale su se ka mostovima od ranog popodneva, a ono što je počelo kao protest u 15 časova pretvorilo se u celonoćno okupljanje koje je trajalo do jutra.

U video reportaži „Na mestu slobode Novi Sad“, Puls generacije beleži atmosferu tog dana kroz snimke sa mostova i razgovore sa učesnicima.

Umesto klasičnog izveštaja sa protesta, video donosi niz kratkih svedočanstava, od studenata koji su organizovali akciju, do građana koji su odlučili da im se pridruže.

Njihove izjave otkrivaju različite razloge dolaska, ali i zajednički utisak da je tog dana Novi Sad postao centralno mesto okupljanja jednog šireg društvenog raspoloženja.

Reportaža tako dokumentuje trenutak kada su mostovi, inače namenjeni prelasku sa jedne obale na drugu, postali prostor susreta i razgovora.

Grad je na nekoliko sati promenio ritam, a mostovi su postali simbol mesta na kojem su se srele različite generacije i iskustva. Mesto gde je želja za boljom budućnošću bila jača od bilo kakve blokade. Ljudi su stajali rame uz rame, srce uz srce, dokazujući da se promene rađaju tamo gde prestaje strah.

Dan kada je Novi Sad bio mesto slobode:

The post “Na mestu SLOBODE” – Kako je Novi Sad postao prestonica nade appeared first on Puls Generacije.

U eri vizuelne dominacije, gde naslovne strane portala “vrište” fotografijama, kliktabilnim naslovima i neretko video snimcima bez tona, više od 12.000 slepih i slabovidih osoba u Srbiji ostaje na margini informacionog toka. Renesansa audio formata može i mora promeniti sliku savremenog društva i servisa informisanja.

Tradicionalni veb-portali danas su postali digitalni “buvljaci”. Pored pristupa vestima, oni su pretrpani banerima, neoznačenim fotografijama i reklamama. Od tehnološke opreme do voća i povrća. Iako portali moraju biti finansijski održivi, čini se da nisu “održivi” za slepe i slabovide ljude u Srbiji.

Audio-vesti nisu samo trend ili luksuz, već nužnost. Za medije, to je etički imperativ. Novinarstvo u javnom interesu mora biti dostupno svima, a ne sme ostati privilegija onih koji vide, dok ovaj problem ignorišu.

Iako globalni trendovi idu ka potpunoj inkluziji, Srbija je i dalje u sivoj zoni. Da li su domaći digitalni mediji dovoljno pristupačni? Odgovor je, nažalost, uglavnom ne. Vodeći informativni portali i dalje ne ispunjavaju ni osnovne standarde pristupačnosti.

Dok prosečan građanin informaciju dobija u sekundi, slabovida osoba mora da se probija kroz lavirint nepristupačnog koda. Digitalni jaz ovde nije pitanje posedovanja uređaja, već dizajna koji diskriminiše. Mediji u Srbiji moraju shvatiti: nepristupačan sajt znači svesno isključivanje velikog dela populacije iz društvenog dijaloga i stvaranje duboke digitalne nejednakosti.

Budućnost medija nije samo u onome što vidimo, već i u onome što čujemo. Audio-revolucija za slabovide osobe nije pitanje tehnologije, već dostojanstva. Medijska pismenost u 21. veku podrazumeva svest o jednoj jednostavnoj istini: informacija koja nije pristupačna svima – zapravo nije ni javna.

The post Kako zvuk ruši barijere za 12.000 slabovidih u Srbiji appeared first on Puls Generacije.

24-časovna blokada Autokomande

Na jednoj od ključnih beogradskih saobraćajnica, gde se obično čuje samo buka motora, 27. januara odjeknula je tišina duga 15 minuta. U 11:52, tačno u vreme kada je 1. novembra pala nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu, hiljade okupljenih na Autokomandi stalo je u znak sećanja na 15 izgubljenih života. Ovaj čin bio je srce 24-časovne blokade pod nazivom „Pod našom (Auto)komandom“, koju su organizovali Studenti u blokadi.

Autokomanda kao simbol zajedništva i nove generacije

Iako je povod tragičan, atmosfera na blokadi pokazala je lice nove, organizovane generacije. Između šatora i grejnih tela, Autokomanda je na jedan dan postala studentski grad na otvorenom. Organizovani su turniri u šahu, mini fudbal i čajanke. Nastupio je studentski hor, a građani su se pridružili zajedničkim aktivnostima i društvenim igrama. Bajkeri i poljoprivrednici stali su rame uz rame sa akademcima, pružajući podršku zahtevima za krivičnu i političku odgovornost.

Studenti beleže stvarnost

Dok zvanični kanali prenose često oprečne informacije, ovaj video zapis, koji potpisuju studenti Fakulteta savremenih umetnosti, nudi sirovu i nefiltriranu perspektivu. Sprovodimo gledaoce kroz samu srž protesta, razgovarajući sa demonstrantima čija je poruka jasna: „Obustava rada na fakultetima se nastavlja“. Upravo ovim kadrovima, Puls Generacije je započeo svoju misiju slobodnog i nezavisnog informisanja, postavljajući temelje za budući rad.

Između zvaničnih tvrdnji i stvarnosti

Uprkos tvrdnjama najviših državnih zvaničnika tokom same blokade da su studentski zahtevi ispunjeni, uz najave rekonstrukcije Vlade i pozive na razgovor, situacija na terenu govorila je drugačije. Preko 60 blokiranih fakulteta i hiljade ljudi na ulicama ostali su jasan indikator da akademci ne prihvataju parcijalna rešenja. Blokada je završena mirno u utorak, 28. januara, ali energija sa Autokomande nastavlja da živi kroz objektiv Pulsa generacije, podsećajući javnost da borba za odgovornost nije završena.

The post Pod našom (Auto)Komandom appeared first on Puls Generacije.